Naša dva života: jedan za sebe, jedan za druge

321

Nebo je granica. Nebo je moj kurac.

To je misao koja mi je jutros pala na glavu i udarila me. Jako. Jebeš nebo i granice, jedina granica koju treba jako jebati je ona dobrog ukusa. Ako me razumijete. Ovaj uvod ima smisla samo zato što se, između ostalog, želim pohvaliti da sam se odvikla od društvenih mreža. Rekla sam da neću više pisati, očito sam lagala, ali jebeš pisanje. Od pisanja nitko nije umro, odnosno umro je od gladi prouzročene pisanjem, ali nećemo o ružnim stvarima. Pričajmo o još ružnijim iliti o najljepšima, a ta najljepša stvar je onaj život u kojem ne visiš na društvenoj mreži više nego što doista moraš. Moraš = moraš zbog posla kao ja ovih dana recimo, a ne ”moraš” jer te psihička bolest tjera na to u caps locku: MORAŠ.

Dopirem do vas, jelda?

Trebalo mi je par dana da prestanem ”morati” visiti na društvenoj mreži zvanoj Facebook. Fuckbook. Hatebook. Kako vam draže. I MORAM vam, u caps locku, reći koliko mi je ljepši život bez buljenja u tuđe izmišljene superuzbudljive živote, smišljene zato da bi netko bio ljubomoran. Realno, slikamo se za one koje smo nekada voljeli javno, a nikada ih nismo prestali voljeti tajno te za one koje mrzimo, one koje nazivamo ”draga” ili još gore ”mila”. Oni koji su nam dragi su s nama u tim trenucima, ili ako nisu – znaju kako izgledamo pa nema potrebe da bulje u naše slike. A mami pošaljemo sliku MMSom. Baki je pokažemo iz ruke na mobitelu ili joj je razvijemo ”po starinski”. Slikanje za Fejs je čisti egzibicionizam vođen namjerom da barem netko bude ljubomoran barem jednu sekundu na to nešto što prikazuje naša slika. Jedna glupača poslala mi je u inbox sliku Chanel parfema i Michael Kors torbe kako bih ja bila ljubomorna ne znajući da sam takav parfem koji sam dobila od nekog debila koji misli da se ja prodajem za bočice mirisa u protuvrijednosti od petstotinjak kuna, prolila po fotelji po kojoj se moja najbolja prijateljica ispovraćala. Damski. Nisu joj dobro sjela domaća jaja. Nebitno. Michael Kors, uniformu bazičnih kuja i hard core seljanki bez vlastitog ja i smisla za nešto što se zove individualnost neću komentirati. Za to služi fejzbuk, da bismo živjeli za druge i fascniravali ih više ili manje uspješno. Ili ih pak uspješno nasmijavali kao što je mene ova s majklkors i parfemom.

Mene iskreno kurac za tuđe živote boli otprilike kao i za činjenicu da je Gospa u Međugorju opet proplakala crveni Essence lak za nokte. Jel je? Ne znam jer me ne zanima. Toliko mi puca kurac za tuđe živote da se čuje pucketanje u zraku. Netko bi pomislio da to vatra pucketa, da pečem jebene kestene, ali ne, to pucketa moj kurac.

Fejsbuk je za nedojebane. One koji se moraju dokazivati. Nisam sveta i ne mogu baciti kamen jer nisam bez grijeha ni ja, ali jebote, odvikla sam se toga i hvala bogovima na tome. Znate, primanje informacija o tuđim životima jebeno smara. To umara mozak jer je too much info. Nisam sektaš koji tjera ljude da se maknu s fejsa, ali bilo bi vam bolje za vas da malo ohladite. Osim ako niste neizlječivi voajer i tračer, što ja, uz sve svoje mane kojih fala bogu imam, nisam. Ja sam svojevrsni egzibicionist i zato se od ”malih nogu” (čitaj: 20g) bavim kakti polujavnim životom koji me – iskreno – jebeno smorio. No danas mi se piše. Ne zamjerajte mi.

No, da ne izgubim poantu: moj život bez aktivnog korištenja Fejsbuka je genijalan. Probudim se  ujutro, ne otvorim fejs i ne vidim svih onih 5-12 ”ćao maco” poruka koje su se nakotile tokom noći na  koje uvijek stisnem ”mark all as read”. Nego dođe mi frendica  na kavu i skurimo po kutiju pljugi jer who da fuck wants to live forever, naločemo se cedevite i predoziramo kofeinom i onda pričamo o tome što nismo vidjele na fejsu – a to je stvarni život.

Ne želim zvučati kao neka jako stara baka koja je kvazi mudra, ali niste niti svjesni koliko bi kvalitetnije mogli iskoristiti vrijeme koje provedete na Facebooku. Neću se hvaliti, ali isplanirala sam posao, pravi posao, export import svašta jer nisam bila zauzeta buljenjem u Facebook. Bolje spavam jer mi noću ne drnda messanger jer ga nemam. Zašto bi netko taj naporni internet želio imati i na mobitelu, pobogu? Ovo iskreno mislim otkad sam se odvikla. Na Instaču nikad nisam visila jer  nikad nisam u potpunosti razumjela funkciju  te aplikacije. Za SnapChat sam preglupa. Imam mail i starinski mobitel. Moj Facebook formalno postoji posla radi, ali je poprilično mrtav. Newsfeed? Što je to? Informacije o ljudima koji su nitko i ništa osim, čast iznimkama, pukih preseratora bez pokrića. Ne čitam ni novine. Index.hr? Hvala i doviđenja. 24sata? Jeza me prođe kad se sjetim da sam bila njihov bloger. Ne, nemam narcisoidni poremećaj ličnosti nego samo u zadnje vrijeme živim za sebe, a ne za druge na jebenom Facebooku. Ne, ako nisam na Facebooku ne znači da sam loše, da sam u ludnici, narko komuni ili zatvoru. To znači da sam dobro jer se nemam potrebu nikome dokazivati.

Ne, nisam bolja od drugih. Samo sam našla sebe i možda neke prave vrijednosti. Ugodne večeri s lijepim pametnim muškarcem koje nisu prostituirane na Facebooku jer nisam dovoljno ružna da bih nekome fotografijom morala dokazivati da imam nekog u životu. Ugodne kave s prijateljima i suradnicima. Pravim prijateljima, a ne poznanicima koji misle da su mi prijatelji jer su moj fejk život iliti predstavu za javnost vidjeli na fejsu.  Ja sam slobodna, ja sam sretna. Spominjem prave vrijednosti. Teške su to riječi jer one stvarno prave nećemo spoznati možda nikad. Dosta mi je društva lakrdija i skandala. Ja sam slobodna.

Ja živim za sebe.

Napuštam vas, uz najljepšu:

 

 

Revolucija iz kreveta ne snosi odgovornost za izrečeno u komentarima