NEODOLJIVE HUMORESKE BRANKA DROBNJAKA

58

Branko Drobnjak srpski je književnik, no da ne pišemo umjesto pisca neka on napiše o sebi:

Moj deda je govorio da se do četrdesete godine penješ uzbrdo, a od četrdesete silaziš nizbrdo. Evo mene kako već treću godinu silazim, ali i dalje imam osećaj kao da se penjem. I to ne da se penjem, nego često moram i da potrčim uzbrdo, A kako i ne bih pored dvoje divne dece u pubertetu i najbolje žene za koju ni pokojni deda ne bi sračunao na kom delu brda se trenutno nalazi. Živim u Beogradu, gde i radim, a ako nekog, da ne kažem ikog, zanimaju pojedinosti moj linkedin profill je:

Linkedin

Ali život je nepredvidiv, tako da sam nedavno otkrio da imam talenat za pisanje priča kratke i duhovite forme. Tačnije, ubeđen sam da imam talenat, a moja draga čitalačka publika će o tome dati svoj (strašni) sud. Planiram i da se promovišem na javnim mestima i po domovima kulture, gde ću zauzeti posebnu pozu i čitati publici svoju prozu. Samo moram još da sačekam, sve dok paradajz ne bude mogao da se nađe na pijaci, a jaja poskupe.

SAŽALJEVAM SLUČAJ

»Primite moje saučešće« je ubedljivo najgora rečenica koju saopštavaš ožalošćenima kada su ostali bez nekog od svojih najbližih. I šta tu, uopšte, ima da se prima, a kamoli da se daje. Da se saučešće zaista daje, onda bi se i primalo, a ovako pošto se izjavljuje, nema onda šta da se prima. Mogu da se prime čestitke, gol, ako si golman, rođak iz unutrašnjosti na gajbu, ako si nešto gadno Bogu zgrešio, ali saučešće, to prijatelju ne može. I ko da će onom ko i uspe da ga primi, da bude nešto lakše zbog toga. Neće, naravno. Zato, sažaljevam slučaj i molim lepo. Iskreno i jednostavno, a sasvim dovoljno.

Ne verujem da je bilo ko od vas imao ortaka koji radi u pogrebnom preduzeću. Zamisli da imaš nekog takvog, pa kad umreš, nema šta da brineš, imaš svog čoveka tamo gde je potrebno. Uživancija. Mogu da te sahrane preko veze, ne čekaš i ne mrzneš se predugo u hladnjači, a i troškovi te izađu povoljnije. Ili ako odemo dalje u razmišljanjima na datu temu, ti kada umreš, zapravo i ne znaš da si umro i ne padne ti teško. Teško je drugima, a najteže tebi najbližima. Potpuno isto je i kada si glup. E sad, ja sam imao ortaka koji je radio u privatnom pogrebnom preduzeću, nije bio glup, a mogao je da me sahrani preko veze, kad god poželim. Nisam hteo da mu dugujem uslugu, pa je to dan, danas ostalo neiskorišćeno. Možda je tako i bolje za mene, ali njemu sigurno nije bilo baš naročito dobro, pogotovu 93-će i 94-te, dok je tamo radio u vreme najcrnje krize, pritom je samo jedan deo plate bio fiksni, većim delom je, kao i kod svakog privatnika, zarađivao na procenat. Smrt ne pita, mora da se zaradi na tuđoj muci, pa se tako i poznaju junaci. A junaci su se upoznavali u Hitnoj pomoći. Korkodelović, zvani Kroki, moj ortak iz pogrebnog, objašnjava mi da mu je posao procvetao, tek kada je upoznao dovoljan broj momaka iz Hitne i talio se sa njima, po pacijentu, odnosno po pokojniku, sve zavisi iz kog ugla gledaš. Pozove momak iz hitne, da ti dojavu, pa kao u kladionici, odigraš na sigurno, a svi znamo da je smrt jedina sigurna pojava. Ti njemu nadoknadiš njegov trud, i svi sretni osim ožalošćenih. Ali Kroki je u to vreme krize postao preterano profesionalno deformisan. Tako recimo, sretne stariju baku na ulici i pitomim glasom je pita da li može da joj pomogne da pređe ulicu. »Hvala ti sine, retkost je da mladi hoće da pomognu.« » Nisu svi mladi isti«, kaže joj on. Pa naravno da nisu. Ko još mlad radi u pogrebnom preduzeću? Niko ili retko ko, ali baka to u tom trenutku još uvek ne može ni da nasluti. »Koliko vi bako imate godina, jel vam živ suprug? Ređaju se pitanja, pre krucijalnog. » kako vas služi zdravlje?«. »A dobro je sine, samo ponekad imam aritmiju.« Aha srce«, konstatuje i pribeleži u mali notes koji uvek nosi sa sobom. I na kraju dok se rastaje sa bakom, iz džepa vadi vizit kartu i daje joj uz reči: »Evo bako, u zlu ne trebalo, ako vam suprug umre, ili vi ne daj Bože, da imate, da vam se nađe…« Dalji razvoj situacije umnogome je zavisio od toga kako baka čuje, da li ga je dobro razumela i da li kod sebe ima kišobran ili štap.

Dugo će se prepričavati u ispala koju mu je namestio kolega iz sektora pranja leševa. To i nije bila obična, naivna ispala, za cepidlake to je više podsećalo na zločin. Evo kako je to bilo. Kroki je u firmi radio na iznošenju, donošenju i na procenat za pokojnika kojeg on obezbedi, a tu je važila i kletva »dabogda iznosio penzosa što živi sam« . Razlog je vrlo jednostavan, jer kada neki usamljenik umre, njega pronađu za nekoliko do nedelju dana i to na osećaj, jer bližih srodnika nema. A osećaj je poseban, oseća se i nadaleko van zgrade u kojoj je umro. Možete li da zamislite kako je tim momcima kada obavljaju taj časni posao i nose pokojnika na njegovo poslednje presvlačenje. Ali pre presvlačenja sleduje pranje. E tu je Kroki zamoljen da zameni kolegu na pranju i to baš u danu koji je za firmu bio unosan: tri pokojnika. Pokažu mu oni i kako se koristi šmrk i mlaznice i sve što treba i kažu mu da dodje uveče i obavi to što treba. Jedino su prećutali da je zapravo bilo 2 umesto 3 pokojnika, i da je trećeg izigravao upravo kolega sa pranja koji ga je i zamolio za uslugu. Skinuo se kolega go ko od majke rođen, dobro se namazao belim tečnim puderom i legao pored 2 pokojnika kao sledeći u nizu. Kada je Kroki došao do njega i krenuo sa prskanjem, on je podigao ruku i rekao: «Ajd samo ako možeš da me zapereš malo ispod miške«. Krokijevu reakciju je nemoguće opisati, ali znam da bolnicu nije zaglavio samo zato što na Guberevcu nije bilo mesta, a u Lazi su mu rekli da dođe u ponedeljak, a u ponedeljak je već bio na tolikoj dozi sedativa da je zaboravio gde je trebalo da dodje. Posle je provalio neku igru sa Madagaskara koju sam sa sobom igraš pomoću nekih jaja na tabli i potpuno je vremenom batalio lekove, ali je postao zavistan od te igre. Kad god dodjemo kod njega on nas tera da preskačemo sa onim jajima i pokušavamo da nam, jedući ih, ostane što manji broj tih kugli. Meni je jednom ostala samo jedna, ali mi to nikad nisu priznavali u društvu, jer sam bio pod gasom i prevrnuo tablu, pa raspored vraćao po sećanju. Prvo, igra koju možeš da igraš sam sa sobom, neograničeno dugo, daje ti idealnu šansu da poludiš, čak i ako u široj familiji nemaš obolelih od šizofrenije ili paranoje nekoliko kolena unazad. Kako to, da je kod njega ovo imalo savim obrnuto dejstvo, ni do dana današnjeg niko nije uspeo da dokuči. Ali fakat, otada nikada više nije dugo i zamišljeno gledao u jednu tačku, pa se ubrzo i zaposlio, u nekoj veleprodaji cveća, gde je čak i koristio kontakte sa starog posla, kome se ni u snu ne bi vratio.

Po svom taktu nadaleko je poznat i Vlatko, Crnogorac i konobar kod koga smo išli bez obzira u kom kafiću je radio, a često ih je menjao. On je otišao da komšiji izjavi saučešće, i rekao: »A otac vam je bio divan čovek, ljudina« E moj komšija, šta ćeš…, odgovorio mu je ucveljeni sin na vratima. »Pivo, ako imaš hladno« glasio je Vlatkov odgovor. Profesionalna deformacija i probuđeni konobar u njemu, samo sa druge strane ogledala. Tako je jednom i na pogrešnu sahranu otišao. Na novom groblju, i znate već kako se više sahrana obavlja odjednom, on je provalio da je na pogrešnoj sahrani tek kada je svima izjavio saučešće i pogledao natpis na kovčegu. Srećom, tom prilikom pivo nije pominjao, jedino mu je bilo glupo da uzme predato cveće, pa je morao ponovo da ga kupi.

Ali hajde, da sa mračnih pređemo na neke vedrije teme. Eto, mali Ranac je, na primer, otišao na pogrešnu svadbu. To jest, pošao je na pravu svadbu, došao je ranije, ušao u crkvu i krenuo da čestita i da se ljubi sa bližom rodbinom. I znate već kako to ide, prvo prijatelji, prije, pa kumovi i kada je došao do mlade i mladoženje, zabezeknuo se, ali više nije imao kud. Čestitao je i njima, prisustvovao ceremoniji do kraja, jedino je koverat sa kešom čvrsto stiskao u ruci. I samo zahvaljujući tome, tog dana nisam ostao uskraćen za svadbeni poklon.

Revolucija iz kreveta ne snosi odgovornost za izrečeno u komentarima
Ivica Radoš Mužinić
Uglavnom poduzetnik. Ponekad novinar. Ne čitam vijesti nego ih samo pišem jer mi je dosta laži i fejk senzacionalizma.