Pa nisan ja pacifist – ja san sa Jadrana !!!

177

Uvik će mi bit draži neko ko je sve, samo ne – miran, povučen, šutljiv … Dobro je biti fin ka’ da si iz Finske, ali ne previše, nekako, ne volin mirne ljude. Prije svega zato šta smo različiti previše i zbog toga šta ne mogu pratit moj tempo, a možda i ludu glavu koju uvik vodi srce. Odrasta san sa takvima, nemirnima, svađali smo se, mirili, uvik govorili sve u lice pa se tukli i opet mirili.

„Nama u Dalmaciji je vrijeđanje znak ljubavi, samo vrijeđajte“ kaže Tonči Huljić opisivajući jedan svoj poslovni sastanak u kojem su mu predložili da će ga vrijeđati, ako mu to ne bi smetalo. Naravno da mu nije bilo teško pristati i spojiti ugodno sa korisnim! E, sad, ko ode gušta, guštat će, ko neće ne mora! Dođe mi da umren od smijeha svakom u facu onaj moment kad mi počne mudrovat ili dilit ”zlatne” savjete o tome kako triba otići za boljin životom negdi dalje. Npr. u Njemačku, Norvešku ili u momentalno najveći Hrvatski otok Irsku, a to zapravo nije ni bitno toliko, bitno se makniti jer je to šansa da se od života nešta napravi i da od beznadne situacije sam sebi život napraviš boljim. Kad
vidin te hladne proračunate ljude, ne triba mi puno da skužin da im je život čista matematika di se zapravo samo zbrajaju novci. Ne mislin ja da su oni zapravo zli ljudi (naravno da ima i takvih), al’ brate mili, kad si totalno okupiran poslon i to ti oduzima skoro pa svo vrime, postaneš hladan i zaboraviš na bitne stvari koje jebena lova ne kupuje. A pogotovo ako mi počne spominjat tamo neki američki san, šta je to? Da se razumimo, sam san bira svoj put i bija svjestan svog izbora i niti u jednom momentu nisan zaboravija šta taj put meni donosi i šta sve dajen zauzvrat, ponosan na dobre stvari i tužan zbog
loših. Živin Dalmatinski san, iman koliko mi triba, uživan na suncu, planiran postati putopisac i ode mi je dobro … još uvik. Nikako ne bi prista na te njihove snove i raditi ka’ beštija po cile dane dok dicu odgajaju dadilje i di su karijere na prvom mistu, mrzin takve hladne ljude kojima je srića vikendima pijan i drogiran provodit se i teturati mrtav zgažen ulicon jer, jebiga, ako se ne stigneš izguštirat tad nećeš imat vrimena idućih pet dana od posla! Jebiga, život na zapadu nije lagan, ali šta ćeš, čekaš idući petak i dan za metak. Pa radije bi preselija u Beograd, otiša’ u reality, živija u Vili Parova i svaki dan pija kavu u društvu Vesne Rivas i Zmaja od Šipova, nego živija takav život! Sve mogu prožvakat,
al’ ljudsku hladnoću nikako …

Volin svoj Šibenik, nije više grad pun svakakvih luđaka di ćeš u centru naletit na kovrčavog
dvometraša koji prodaje žilete i nosi kazetofon na ramenu. Danas moj Šibenik ima svoju draž mirnog gradića. Priča san sa jednom starijon prijon koja je odrastala tih godina i kad san je pita ”pa di su ti likovi, nema ih više” rekla mi je ka’ iz topa ”strpalo ih je na psihijatriju” i počela se glasno smijat. Bolje razmislin i skužin, danas je stvarno tako, nema ih više. Možda je i bolje, al’ ovako je malo dosadnije.

Revolucija iz kreveta ne snosi odgovornost za izrečeno u komentarima
Jakov Mandić
Dalmatinac, volin prirodu i životinje, dobre ljude. Mrzin nepravdu. Živi i pusti druge da žive.