Pisci, oni dobri i oni… katastrofični

245
Pisci, oni dobri i oni... katastrofični

Đalski mi je šukundjed, da se malo kurčim. Odabrao me Đelo Hadžiselimović među preko 4000 ljudi. U biti mi je rekao je da 3999 uradaka bilo katastrofično. Pisci loši su oni što u textovima skrivaju svoju dušu i pišu inspirativna sranja koja su pročitali na internetu. I redaji klišeje. Pisci loši su oni koji text započnu s ”Bio je lijep dan i skuvala sam kafu” i onda na kojekakvim radionicama objašnjavam da NIJE bio lijep dan nego je bio OČAJAN i nisi skuvala kafu nego si je kuhala u zahrđaloj džezvi i sve ti se prolilo po novim bijelim papučama za što si sama kriva jer nikad nisi bila žena koja može nositi nešto bijelo i ne proliti po tome nešto što se ne da oprati.

Nisi pisac ako samo znaš kopirati i redati klišeje. Ti si jedan obični jeftini plagijator koji je promašio život i postao tj. samoprozvao se piscem, a u biti bi trebao raditi nešto jako nekreativno, tipa računati neke brojeve u firmi koja se bavi ekonomijom. Ako ne pišeš iz duše i ako je nisi u stanju ogoliti, onda nisi niti trebao biti pisac. Ja se usudim nazvati se piscem jer svoje textove živim i u njih ulijevam sve dijelove svoje duše, čak i one najmračnije i one najprimitivnije. Ako nisi pisac nego samo plagijator tuđih jeftinih misli i klišeja, onda nemaš pravo biti niti književni kritičar i određivati je li neki književni uradak dobar ili loš. Ako riječima baratati ne znaš, ti nisi pisac.

Ti si dijete u školi sa zadaćnicom za ocjenu dovoljan (3). Ako su tvoja djela neiskrena, ti si goli kurac. Ili ako barem nemaš dovoljno mašte da u svojim radovima znaš dobro, zanimljivo i kreativno lagati. Odjebala ja jedan medij i po brzom postupku me zamijenili kolegom muškim, ali gorim, jednim od onih što su skuvali kafu jer je bio lijep dan. Hrpe ljudi oko mene čitaju svašta, al njega nisu mogli čak ni čitači bez kriterija kako već nazivam ljude koji čitaju sve što im dođe pod ruku. Pročita se Ribafisha, Andraši s guštom, al neke blogere se jednostavno ne da čitati jer pišu jer ”im je mama rekla da oni super pišu”. Da je pisac biti lako, pisac bi bio svatko. Pisac je biti lako onome kome je to u krvi, ali sve i svatko se samonaziva piscem.

Ponekad me bilo sram koga se sve stavlja meni uz bok i zato mi je drago što su me katapultirali s jednog grupnog bloga jer se moje Otvoreno pismo svim medijima odnosilo i na njih. Moja sreća najveća. I’m on my own. Ne trebaju mi nikad izdat knjigu, Kurvu, junfericu i sponzorušu jer stvarno ne želim da stoji uz bok nekom djetetu koje je navodno samo napisalo dugometražnu zadaćnicu s naslovom tipa Buntovnica, dama i ljubavnica. Zanimljivo koliko je sličan naslov mom. Možda fantaziram. Nebitno. Ne želim stajati uz bok lošima i osrednjima. Pa bolje stajati sama i ipak na svoj rad ponosna. Nemam narcisoidan poremećaj ličnosti pa isti ne progovara iz mene. Potvrdio pravi doktor.

Čitaju se i ovi što su skuvali kafu jer je bio lijep dan, ali to čitaju priproste kućanice i to nisu pisci nego bljuvotine.

To što si imala 4 iz zadaćnice, curo, ne znači da znaš pisat nego samo da pišeš prosječne sastavke. A nitko ne pada toliko nisko kao curica sa zadaćnicom koja leti visoko dok joj netko ne kaže: Maco, ti ne znaš pisat.

Pročitajte si Miloša Macoureka (nadrealizam) i Alberta Moraviu (humoreske) pa se onda zapitajte jeste li zaista pisci.

Ja kažem da sam pisac samo kad se kurčim, ali ja sam samo kolumnistica, blogerica. Pisac je toliko teška riječ, a toliko zloupotrebljavana.

Please, stop.

 

Revolucija iz kreveta ne snosi odgovornost za izrečeno u komentarima