Živimo u svijetu u kojem vlada uvlačenje u šupak javnim osobama

319

Dobar dan/jutro/večer svim ljudima dobre volje! Zapravo, kog briga kakve ste volje, ne poznajem vas i doista ne znam kakvim tonom mislite da je ovaj text pisan jer ni vi ne poznajete mene. Zapitajte se, zašto čitate uopće text u znanosti neafirmirane osobe, ovo je možda hrpa gluposti. Kod mojih čitatelja se, naime, često dešava da moj text dožive kao znanstveni text, a on to nikako nije pa dakle shvatite ovo kao bljuvotinu mog mozga. Koji nikako nije glup. Možda se ne slaže s vašim, ali glup nije. Znam da biste voljeli ponekad vrištati da sam beskrajno glupa, ali ipak nisam. Pomirite se s time. Možda sam čak i pametnija od vas. Možda je moja baka pametnija od vaše.

No dobro, krenimo na priču iz mog mozga koja nije znanstveni text i imajte to umu. Dakle… Nikada se nisam trudila uklopiti. Pozvali su me nedavno na 15godišnjicu mature i odbila sam s gnušanjem explicitno naglašavajući zašto ne želim među hrpu nekih poznanica koje me nisu voljele jer igrom slučaja nisam bila debela i imala sam dugu plavu kosu što je jako teško za prožvakati ako si u pubertetu, a ti nemaš to isto nego si obrnuto-proporcionalan tome. Nisam nikad slušala grupu Misfits, ali ja sam misfit. Iliti – ne pripadam, svojim odabirom. To je sve zato jer se klonim klišeja i ispraznih razgovora kakve vodi 90% ljudi te imam nekolicinu prijatelja sličnih meni. Enough for me. Ja nisam žena koja priča o noktima, ja nisam žena koja vodi basic bitch politički korektne razgovore. Ja uvijek kažem ono što mislim i zbog toga sam često crucified iliti razapeta na križ hrđavim čavlima. Jučer sam razapeta jer sam napisala da javne osobe organiziraju kojekakve dobrotvorne prosvjede kako bi to koristile za samopromociju. Nisam se referirala na Jelenu Veljaču i njenu sada aktualnu akciju jer tu ženu ne poznajem, nego na ljude koje osobno poznajem, a koji žive za situaciju da primjerice neko dijete umire, kako bi uskočili i naslikavali se za novine kao dobročinitelji.

Inače je mnogo popularno uvlačiti se javnim osobama u dupe. Ne znam zašto. Čak se uvlače u dupe meni koja sam samo polu-javna osoba pa ekipa ipak misli da će imati koristi od mene što je smiješno. Jer teško da i sebi mogu pomoći. Inače sam profil osobe koji ako može pomogne bilo kome, a ako ne mogu pomoći – jebiga. Mnogo puta sam se susrela s javnim osobama jer sam uvijek radila javni posao i kretala se u tim krugovima te su neke javne osobe bile šokirane što im se nisam uvlačila u dupe. Ljudi čeznu za slavom, a ja zapravo ne neki način imam averziju od nje zato što u Hrvatskoj od slave nemaš novac nego samo to da ne možeš u miru popiti kavu ili pivo jer te neki klinci u tome ometaju pošto si ti njima, kako bi Srbi rekli, mnogo kul. Inače imam naviku uzeti psa, prošetati i onda sjesti sama na kavu ujutro ili na pivo ako je večer. Pustim si Lanu Del Rey na slušalice i uživam pola sata. Ali ne. Dođe teen konobarica i ometa me u tome upitima jesam li ja ja i može li se slikati sa mnom za Instagram. Nek se slika. Ali kužite što govorim? To se dešava redovito iako sam samo polu-javna. Kako je tek stvarno-javnima. Ja stvarno ne bih voljela biti Jelena Veljača jer ona sigurno nikada ne može popiti kavu bez da joj netko nepoznat ne sjedne za stol kako bi ju izintervjuirao za svoje osobne potrebe.

Uglavnom, postoji taj neki kategorički imperativ koji su izmislili glupi ljudi i najviši moralni zakon u njemu je uvlačiti se u dupe javnim osobama iako sam još 1999. shvatila da ne postoji ”vrsta ljudi Backstreet Boysi”, oni su samo dečki. U to sam se uvjerila 2018. kad mi je A.J. McLean iz tih istih Backstreet Boysa, onaj pravi s plavom kvačicom, ljubazno odgovorio na poruku na Instagramu. Kužite, i javne osobe su samo obični ljudi. I Lady Gaga ponekad plače doma u PMSu i stišće prišteve. Postoje ljudi iz moje struke koje cijenim, npr. Rujana Jeger. No neću joj se uvlačiti u šupak nikad. Pitat ću je za mišljenje ili savjet ako ocijenim da to nije prenapadno u tom trenutku, ali se uvlačiti u dupe nikome neću nikada.

Kad su me pred par godina izabrali za finalista za Marc Jacobs lice godine, tri puna dana sam bila big deal, pet minuta slave i te fore. Bilo je gadljivo i tužno koliko mi se poznanika koji su me do tada ignorirali i okretali glavu od mene na ulici počelo uvlačiti u šupak i zvati me na cuge, hrane, druženja – sve misleći da će imati koristi od mene jer ja sam sad dva dana javna osoba. Radilo se o sigurno petnaest ljudi. Njihov plitki basic bitch motiv bio je za početak se slikati sa mnom, a onda glumiti da smo jako dobri prijatelji.

To mi je isto najjače, kad mi je netko poznanik koji mi uopće nije sjeo, a okolo se javno prezentira kao moj prijatelj. Sve zato što čezne za tim statusom nekakve polujavne osobe, kao, ako znaš nekog poznatog onda si kul.

Nedavno sam bila na koncertu J.R. Augusta na kojem mi je posvetio pjesmu Crucify Me zato što ga supportam od samih početaka pošto istinski vjerujem u to što radi i pomognem mu kad i kako mogu. Izašla sam iz kluba zapaliti cigaretu i tamo su klinci ispred vodili razgovor: ”E, ja sam jednom njega vidio u bircu”, ”On ti je 2008. došo na rođendan od moje sestrične”, ”Ja mislim da sam ga vidio u tramvaju” i tako su se kurčili tko ga bolje ”poznaje” sada kad je konačno J.R. zasluženo postao nešto u glazbi. Meni ta spika dopizdila pa sam, kako ja uvijek sve kažem na glas, rekla: ”Cool stories bros, a meni je posvetio Crucify Me”. Dopirem li do vas? Čim netko postane ”netko” odmah se ekipa voli kititi njegovim perjem i predstavljati se kao prijatelj osobe.

Ja osobno imam toliko prijatelja koje ja ne poznajem da to nisu istine. Non stop se dešava da me netko pozdravlja, tipa: ”Pozdravila te Irena s crvenom kosom iz H&M Showrooma i rekla je da morate na cugu”. Ispitam sve Irene koje poznajem, svih boja kose, rade li one u Showroomu i saznam da nijedna. Dakle pozdravlja me netko koga ja ne poznajem. I nije stvar u tome da sam ja zaboravljiva jer stvarno nisam, ali jebiga ne poznajem te ljude koji se okolo predstavljaju kao da smo si jako dobri samo zato što sam im valjda jednom lajkala komentar na Fejsu.

To mi zapravo jako ide na živce, ali potpuno mi je jasno da je sav moj posao zadnjih 12+ godina vezan za medije i moja slika se provlači po tiskanim i digitalnim medijima svako toliko i to jednostavno nosi hrpu – prijatelja koje ne poznaješ. Iskreno, nekad mi dođe da deaktiviram sve internete i zavučem se u anonimnost, ali ne mogu jer jedini poslovi koje ja znam raditi su polu-javni i eto ti, polu sam javna osoba koja ne može popiti kavu solo što jako volim raditi jer neka djevojčica bez pitanja sjedne za moj stol ”samo da me nešto pita” i onda to traje 40 minuta dok ja ne odem.

Isto, kad netko čuje da poznajem neku drugu javnu osobu, npr. Vitu Padovana i okej smo si u smislu da ga pozovem na neki koncert čovjek bi vjerojatno pristao. I onda osoba koja čuje za taj podatak me žica da ga upoznajem s tim npr. Vito Padovanom. Čovječe. Pod 1, Vito Padovan nije cirkuska atrakcija da ga vodamo na lajni kako bi on tebe zabavljao, a ti zo sve snimala za insta-story i pod 2, kud bi taj neki Vito Padovan došao kad bi išao na kave sa svim ženama koje to žele?

Ili jednom su me digli sa stolca u bircu uz obrazloženje da je to ”Zvonino misto”. Zvone Boban, jel. Pitala sam da li on sada dolazi. Rekli su da ne, ali da za svaki slučaj ako on odluči doći njegov stolac mora biti slobodan. Smiješno.

Za kraj, da ne duljim više jer smatram da ste poantu shvatili, reći ću vam samo ovo: umjesto da se uvlačite javnim osobama u šupak kako biste postali netko i nešto, radite na sebi i postanite netko pa će onda ti vaši idoli postati vaši rivali. Živite radije za to.

Produktivnije je i smislenije.

Peace.

Revolucija iz kreveta ne snosi odgovornost za izrečeno u komentarima